Црква светих апостола Петра и Павла у Оквилу

Црква светих апостола Петра и Павла у Оквилу

Црквено-школска општина

Светих апостола Петра и Павла, Оквил, Канада

 

 

Протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић

Свештеник:

Протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић

Тел: 519-503-9639

Е-пошта: protadragomir@outlook.com 

***

 

 

 

Црквено-школску општину чини једна парохија са црквом Светих апостола Петра и Павла.

Још за време владиковања епископа Саве (Вуковића), прижељковало се у Оквилу и Мисисагида се формира црквено-школска општина за ову територију. Разлози за то свакако су постојали: Ц.Ш.О. у Хамилтону обухвата тада велику географску површину на којој живи преко хиљаду породица, а на територији Ц.Ш.О. Светог Саве у Торонту живи их преко пет хиљада, па свештеници ове две парохије нису могли посветити довољно пажње верницима Оквила. Једва су, негде у пролеће, стизали да домове освете богојављенском водицом.

 

Оснивање парохије

   Пошто се број Срба у Оквилу-Мисисаги повећавао, то се појавила потреба куповине одговарајућег простора - куће или земљишта за изградњу богослужбеног простора. Једна група Срба је самоиницијативно сакупила 40.000 долара. Са овим су планиралу да купе кућу која би се адаптирала за света богослужења. Док су се договарали, планирана кућа је продата. На једној узвишици, пружила им се прилика да купе 18 екера земље са шумом. Ово није наишло на опште одобравање; било је пуно примедби и приговора те су иницијатори дародавцима вратили прилоге и одустали од планиране куповине. У спонтаном разговору са оцем Стевом Стојсављевићем, парохом из Хамилтона, који је у Оквилу вршио свештенорадње, родила се идеја да се отац Стево обрати Епископу источно-америчком и канадском Г. Христофору, да одобри и благослови формирање црквено-школске општине за територију Оквила. У одговору на молбу оца Стеве, епископ Христофор је, актом бр. 218 од 13. априла 1980. године, сугерисао да се формира Акциони одбор који би окупио парохијане Оквила и Мисисагe. Према овој сугестији је и поступљено.

   Епархијски управни одбор Епархије источно-америчке и канадске, актом бр. 515, од 2. децембра 1980. године, доставља одлуку о оснивању парохије за Оквили Мисисагу, у којој се наводи да се "на основу члана 10. Устава Српске православне цркве за САД и Канаду, оснива српска православна парохија за Оквил и Мисисагу као саставни део Српске православне епархије источно-америчке и канадске, која је органски део Српске православне цркве и Патријаршије са седиштем у Београду".

   Ради ефикаснијег материјалног пословања у спољашњој администрацији ове новоосноване мисијске парохије, одлуком се постављају чланови Акционог одбора за чланове Привременог поверенства парохије, и то: свештеник-администратор, председник: Војислав Ананић, потпредседник: Милан Вучак, секретар: Саво Ђурђевић, благајник: Милан Николић, тутор: Никола Билбија, чланови: Милан Драгичевић (старији), Саво Радош и Ратко Јовичић. Надзорни одбор Поверенства: председник: Живко Дончић, чланови: Милан Драгичевић (млађи) и Дамјан Билбија.

За привремено седиште парохије одређен је Оквил, а коначна одлука о седишту, као и границе парохије, како стоји у одлуци, "одредиће се накнадно са одобрењем епархијских власти, споразумно са суседним парохијама". Одлука Епархијског управног одбора овластила је Привремено поверенство да региструје парохију под именом: Српска православна парохија за Оквил-Мисисагу.

 

Постављање свештеника-администратора

Својим актом бр. 1117, од 2. децембра 1980. године, Епископ источно-амерички и канадски Г. Христофор поставио је "привременог пароха у Кичинеру за администратора новоосноване Спрске православне парохије у Оквил-Мисисаги са 10. децембром 1980. године".

Одмах по постављењу за администратора, парох кичинерски, јереј Богдан Зјалић, отпочео је са интензивним радом. У пратњи својих најближих сарадника:Војислава Ананића, Живка Дончића, Вучак Милана и Саве Ђурђевића, посетили су англиканског свештеника, оца Паула Џексона, који је служио у цркви Светог Катбера у Оквилу. Сусрет је протекао у атмосфери братског и хришћанског разумевања. Отац Џексон им је показао цркву, салу, капелу, канцеларије и све им то обећао на услугу, бесплатно. Овај племенити хришћански гест англиканског свештеника утицао је подстицајно на парохијане да у већем броју и активније похађају богослужења, а свештенику и Привременом поверенству значио је велику моралну и материјалну подршку.

 

Куповина земљишта

 На полугодишњој седници, 7. јуна 1981. године, парохијани су за храмовну славу изабрали свете апостоле Петра и Павла. У јулу 1981. године, отац Богдан, доселио се у Оквил. Од тада, он је парох у Оквилу.

 После краћег застоја у раду, Поверенство, на седници 14. априла 1983. године, доноси одлуку да се купи имање на аутопуту број 5, улица Дандас, у Оквилу, које заузима површину од 10 екера. Свештеник је преко Радио-часа "Шумадија" апеловао на вернике да искажу своју моралну и материјалну подршку. Одзив је био изнад очекивања. Са власником земљишта потписан је, 30. јуна, купопродајни уговор. Гаранције су дали: отац Богдан Зјалић, Војислав Ананић, Саво Ђурђевић, Милан Николић и Пилип Ђаковић, сви чланови Поверенства.

 На тромесечној седници, одржаној 11. марта 1984. године, донета је одлука да се преостали дуг на имање, у износу 59.000 долара, исплати. Реализацију ове одлуке несебично су помогли Данило Шука, са позајмицом од 15.000 долара на годину дана и Слободан Лакић (старији), са позајмицом од 30.000, на годину дана. То је подстакло и многе друге парохијане, који су својим повећаним прилагањем допринели да је дуг био исплаћен. Земљиште је освeћено од стране првог епископа самосталне Епархије канадске Г. Георгија, 17. новембра 1984. године, и то је био први обред освећења тек устоличеног Епископа канадског. Био је то радосни дан за парохијане.

Спаљивање кредитне менице, као симбол отплате дуга на имање, извршено је у суботу, 15. марта 1986. године, у Српском центру у Мисисаги. Поред Владике Георгија, бројних црквених и националних представника, почасни гости били су градоначелник Оквила и Мисисаге, те министар владе Онтарија, Г. Тони Рупрехт.

Средином 1987. године, о. Богдан Зјалић напушта Оквил, и једно кратко време парохија остаје без свештеника. У том периоду опслужују је свештеници из суседних парохија. 15. новембра 1987. године, на оквилску парохију бива постављен отац Милош Миловановић. У оквиру свог пастирског рада, отац Милош је покренуо билтен под називом "Семе Васкрсења", који је обиловао лепим и поучним верским штивом. Отац Милош, по потреби службе, бива премештен, 29. маја 1990. године, на парохију Нијагари, па Оквил поново остаје без свештеника. За то време повремено опслужују парохију: отац Милутин Кнежевић, монах из манастира Каоне у Србији, отац Неофит Аврамовић, монах из Србије, отац Стево Стојсављевић, парох из Хамилтона, а много пута, када је год могао, и Епископ канадски Г. Геогрије.

 

Формирање црквено-школске општине и изградња цркве

Након готово пуне деценије од формирања парохије, 8. фебруара 1990. године, одлуком ЕУО Епархије канадске бр. 34, основана је Црквено-школска општина Светих апостола Петра и Павла у Оквилу. Иако је у овом тренутку општина без свештеника, Епископ канадски жели да на овај начин мотивише вернике у Оквилу да коначно приступе подизању цркве.

Намера за зидањем храма постојала је код оквилских парохијана одавно, али је наилазила на различите препреке, посебно оне законске природе. Уз велике напоре и сопственим залагањем вредних парохијана, са њиховим Управним одбором, и уз сверсрдну помоћ Кола српских сестара "Царица Јелена", отпочела је 1991. године изградња малог храма посвећеног светим апостолима Петру и Павлу. Те године ударени су темељи храма, али се због одређених законских сметњи и избијања грађанског рата на просторима бивше Југославије стало. Идуће, 1992. године, у месецу августу се наставило са радовима. Храм је завршен 1993. године. Освећење храма је обавио Епископ канадски Г. Георгије, 30. маја 1993. године, у присуству бројног народа и гостију.

Те године, Оквил коначно добија свог свештеника. 7. августа 1993. године на парохију оквилску бива постављен млади свештеник јереј Љубомир Рајић. У новоподигнутом храму Светих апостола, отац Љубо редовно служи и окупља децу на веронауку. По потреби службе, бива премештен, 1. маја 1999. године, на четврту торонтску парохију, па оквилска парохија опет остаје удова.

Улогу свестенослужитеља као привремени администратор преузима Радиша Нинковић, свештеник из Детроита. Са пуно воље, жара и љубави, отац Радиша долази из далеког Детроита сваке суботе и недеље да богослужи, али и да подстакне и организује вернике. Са предузимљивим председником Управног одбора Драганом Пространом, покреће акцију подизања нове црквено-народне сале у Оквилу.

 

Подизање црквене сале

   20 новембра 1999. године, освећено је земљиште на коме ће бити подигнута нова црквно-народна сала у Оквилу. Темељи су изливени почетком децембра, а већ пре средине тог месеца изашло се на површину земље са блоковима. Због зиме радови су за кратко прекинути, али са идејом и плановима се није стало.

   На седницама Управног одбора, одржаним 25. јануара, 2. фебруара и 2. марта 2000, године, закључено је да се освећење камена темељца нове сале обави у недељу, 12. марта 2000. године. Освећење је извршио Епископ канадски Г. Георгије. За освећење темеља није био именован кум, већ су позвани сви парохијани који желе и могу да буду кумови, сваки са прилогом од хиљаду долара. Велик број парохијана се одазвао, па је, како летописац пише, било све прелепо, свечано и успешно.

   До конца 2000. године, сала је озидана и покривена. За наредну, 2001. годину, преостали су још само завршни радови. Крајем 2000. године, отац Радиша Нинковић напушта Оквил и одлази у Калифорнију, па парохију оквилску опслужују поново суседни пароси, све до 1. фебруара 2001. године, када на парохију оквилску бива постављен протојереј-ставрофор Мирко Скробоња, до тада парох јужноафричке парохије из Јоханесбурга. Отац Мирко је био последњи српски православни свештеник који је напустио Крајину са својим народом, пред хордама Олује.

  Радови се са успехом настављају и 16. септембра 2001. године, бројни верници из Оквила и околних парохија окупили су се на чин освећења црквено-народне сале. Свету архијерејску Литургију служили су епископи: канадски Георгије и америчко-канадски Митрополије новограчаничке Лонгин. Пред сам почетак чина освећења, позвани су сви присутни да буду кумови нове сале: предложено је, наиме, да сви који могу да приложе хиљаду или више долара имају ову част. Јавило се укупно четрдесет и троје Срба. После три године службовања, прота Мирко је изненада преминуо на сам дан Свете Петке, пошто је уредио цркву за празник, док се припремао за службу.  Преко 300 људи прекинуло је свој радни дан и окупило се тог новембра 1-ог 2004. године, у цркви манастира Милтон, да испрати земне остатке протојереја Мирка Скробоње, пароха цркве Светог Петра и Павла у Оквилу.

   Након смрти о. Шкробоње, парохији је додељен стални свештеник протојереј Златибор Ђурашевић. 2004. године.  Отац Златибор је  служио нашем народу на парохиjи Светих aпостола Петра и Павла у Оквилу читавих 13 година да би, по потреби службе, 1 јануара 2018. године, био постављен за пароха у Ричмонд Хилу. За новог пароха, благословом Његовог Преосвештенства епископа канадског Господина Митрофана, постављен је протојереј-ставрофор протојереј-ставрофор Милојко Димитрић a убрзо зaтим, са 1.октобром 2019. године, на оквилску парохију бива постављен протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић, 

 

Црквена школа

   Црквена школа почела је са радом пре оснивања парохије, 23. септембра 1973. године, а као огранак при цркви Светог Оца Николаја на Неш улици у Хамилтону. Први учитељи су били: ђакон Стево Стојсављевић, супруга му Мира и Деса Драгичевић. Ђакон Стево предавао је деци веронауку, његова супруга Мира учила је децу фолклору, а Деса Драгичевић је предавала српски језик. Настава се одржавала у Пајнгров основној школи.

   Након прве школске године, настава се изводила у сали англиканске цркве свете Хилде у Ребека улици. У овој сали радило се неколико година, под не баш идеалним условима. Сала и просторије за наставу нису биле подесне, али рад и труд нису изостали.

   Доласком Саве Ђурђевића за учитеља српског језика, 1977. године, добијена је финансијска помоћ од Министарства просвете Канаде, а уз ово и учионице у регуларним школама. Постављањем оца Стеве Стојсављевића за пароха у Хамилтону, за вероучитеља у Оквилу долази Миодраг Живић, свршени богослов.

   Црквена школа из Оквила учествовала је тих година са великим успехом на многим верским и националним свечаностима. Може се слободно казати, да се кроз рад црквене школе родила идеја за оснивањем парохије у Оквилу.

   Доласком оца Богдана Зјалића за администратора мисијске парохије у Оквилу, престао је са предавањем веронауке богослов Миодраг Живић. Од 1980. године школа у Оквилу је под надзором Мисијске парохије за Оквил-Мисисагу. Улогу учитеља парохијске школе Саво Ђурђевић напушта 1984. године, и ову улогу преузима Јелена Новаков. После ње је дошла Драгица Лукајић, затим Јелена Марић, а потом је, у 1994. и 1995. години учитељ био Жељко Родић. Након тога, учитељ постаје Илија Штетић, а са њим, од 2001. године, ради и Сања Простран. Љубица Стојадиновић је тренутно учитељица парохијске школе.

 

Омладинска секција и фолклорна група "Косовски Божури"

   Отац Богдан Зјалић, у договору са школским одбором и Поверенством, формирао је омладинску секцију под именом "Косовски Божури". Ово име је прихватила и фолклорна школска група. И садашња фолклорна група при Ц.Ш.О. у Оквилу носи овај назив и успешно ради и наступа на многим културно-уметничким приредбама.

 

K.C.C "Царица Јелена"

   Неколицина жена, мајки деце која су похађала црквену школу, спремале су банкете још пре формирања парохије за Оквил-Мисисагу. Дана 27. фебруара 1982. године, изабрана је Управа Кола српских сестара са председницом Радмилом Ђурђевић. На годишњој скупштини, 11. децембра 1983. године, сестре су изабрале за славу Свету Царицу Јелену, која се прославља 3. јуна, и са овим званично ступиле под окриље парохије светих апостола Петра и Павла за Овкил-Мисисагу.

   Кроз дуги низ година свога постојања, Коло српских сестара "Царица Јелена" у Оквилу, дало је непроцењиви допринос на моралном и материјалном уздизању парохије и, касније, Црквено-школске општине. Издашно су помагале у свим културно-духовним, националним и верским манифестацијама. Радом и финансијским донацијама су помогле подизање цркве и црквене сале.

Извор: Шематизам Епархије канадске, 2003