Црква Светог Оца Николе у Хамилтону (ул. Бартон)

Црква Светог Оца Николе у Хамилтону (ул. Бартон)

Адреса: 1415 Barton St. E. L8H 2W6

Веб-страница: www.saintnicholas.info

протојереј-ставрофор Војислав Павловић
Имејл: protavoja@gmail.com
Телефон: 905 517 7684

Прота Војислав рођен је у селу Лопатњу, општина Осечина, од оца Синише и мајке Петрије (рођ. Ивановић). Основну школу завршио је у Лопатњу и Осечини. На препоруку месног пароха Миломира Ћосића добија благослов епископа Јована (Велимировића) и 1979. године уписује се у Богословију Светог Саве у Београду коју са успехом завршава 1984. године. Са Љиљаном Тешић из Лопатња ступа у Свету тајну брака 1986. године. Пошто се eпископ Јован разболео, у чин ђакона га је рукоположио Епископ зворничко-тузлански г. Василије (Качавенда) на Светог Литургији у Манастиру Тавни, на Духове, 22. јуна 1986. године. У чин презвитера рукоположен је сутрадан, 23. јуна, у Саборној цркви у Тузли. По рукоположењу, отац Војислав се враћа у Шабац. Под будним оком владике Јована, проводи две недеље на пракси у Саборној цркви у Шапцу. На прво место службовања постављен је на упражњену парохију новачку, село Новаци, у намесништву тамнавском. Парохију прима 1. септембра 1986. године. После упокојења архијерејског намесника и пароха коцељевачког проте Среје Гавриловића, епископ Лаврентије (Трифуновић), 25. децембра 1991. године, поставља оца Војислава на упражњену парохију коцељевачку. За релативно кратко време на коцељевачкој парохији, са оцем Милошем и верним народом, подиже црквени дом и покрива цркву бакром. За тај ревностан и плодотворан рад у Новацима и Коцељеви, епископ Лаврентије га одликује правом ношења црвеног појаса на храмовној слави у родном селу Лопатњу, о Лучиндану 1992. године. Почетком септембра 1994. године, отац Војислав узима канонски одпуст и постаје клирик Митрополије новограчаничке. Митрополит Иринеј га, 14. септембра 1994. године, поставља на упражњену парохију у Елизабету, Њу Џерзи. На тој парохији проводи нешто више од годину дана, јер га Митрополит Иринеј, 20. октобра 1995. године, поставља за парохијског свештеника при Цркви Светог Оца Николе на Бартону од 1. јануара 1995. године. Прота Воја је заменио проту Ђуру Вукелића, који је био парох у овој црквеној општини 47 година и који је са верним народом града Хамилтона подигао цркву и халу. Прота Воја је наставио стопама свога претходника и за време службовања у Хамилтону, у једној од најлепших цркава на овом континенту, бива одликован чином протојереја 2005. године од епископа новограчаничког г. Лонгина поводом освећења фрескописа у у храму које је трајало пет година. За његов ревностан и плодотворан свештено-пастирски рад на добробит Српске православне цркве и поверене му парохије бива одликован правом ношења напрсног крста и чином протојереја-ставрофора на Светој архијерејској литургији у Цркви Светог Оца Николе у Хамилтону од стране Епископа канадског г. Георгија, 20. фебруара 2011. године. Прота Војислав и протиница Љиљана имају троје деце: Стефана, Душана и Александра.

Историјат

Црква Светог Оца Николе на Бартону у Хамилтону је духовно језгро најстарије српске православне парохије у источној Канади. Срби су још од 1904. године почели да настањују Хамилтон. На иницијативи групе староседелаца, претежно са територије бивше аустроугарске царевине, основана је парохија 1913. године. Ови вредни радници успели су купити кућу на Шерман улици, где су средили свештенички стан на спрату а у приземљу капелу-црквицу за своје духовне потребе. Парохија је основана под покровитељством Руске православне цркве, али је дошла под јурисдикцијом Српске православне цркве 1920. године.

На сам дан Никољдан, 19. децембра 1917. године, Владика Мардарије (Ускоковић) извршио је освећење прве цркве Светог Оца Николе, на углу Бич Род и Норткот улице у Хамилтону. Бич Род је била у своје време мала словенска енклава, јер су поред наше цркве и дома ту били и многи дућани и продавнице чији су власници били Срби, Хрвати, Пољаци, Украјинци, Руси и Словенци. Хамилтон је доживео велики талас словенске имиграције после Другог светског рата, па је културни развој заједнице убрзан тада. У годинама између 1948. године и 1952. године, основани су Коло српских сестара, хор, школа, и позориште. Како је српска заједница расла, ускоро је и прерасла свој мали дом, те је 1957. године отворена велика дворана на Бартон улици. Ускоро се показала и потреба за већом црквом.

Велелепна црква саграђена у српско-византијском архитектонском стилу освећена је 1974. године. Освећењем је чинондејствовао Владика Иринеј (Ковачевић). Црква је задржала звона старе цркве, и збирку руских икона из 1907. године. Монументални мозаик, икону Св. Николе, над улазним вратима дело је уметника Саве Ракочевића из Чикага.

Иконостас, задужбина Милке Стојанчевић, рад је критских мајстора из радионице Аргирија Каврулакиса у Ираклиону на острву Криту, 1977. године. Богато је изрезбарен из ораховине. Иста радионица је направила балкон за хорску ложу. Фреске су рађене од 2001. до 2004. године, и дело су оца Теодора Јуревича, руског свештеника и иконописца из Ири, Пенсилваније. Донета је 2003. године из Хиландара копија чудотворне иконе Богородице Тројеручице, поводом 90. годишњице парохије. Икона стоји под прелепом циборијом резбареном у Београду, од славонског храста. Из исте београдске радионице су и сто за плаштаницу као и улазна врата.

Парохија и заједница су током читавог једног века делили радости и тугу нашег народа, укључујући два светска рата, велику економску депресију, периоде економског успона и пада у Хамилтону, као и трагедије ратова широм бивше Југославије током деведесетих година прошлог века. Парохија је увек водила и подржавала хуманитарну помоћ нашем народу у отаџбини као и избеглицама и новодошлим и Канади. Прославивши стогодишњицу, можемо да се поносимо својом прошлошћу и да се надамо сјајној будућности.