Црква Свете Тројице у Реџајни

Црква Свете Тројице у Реџајни

Адреса: 928 11th Avenue, Regina, Saskatchewan, S4N 0KL

Имејл адреса: sekretarsvetatrojica@gmail.com

Свештеник: протојереј-ставрофор Обрад Филиповић (администратор; 403 244 3586 / protaobrad@gmail.com)

Историјат

Почеци и оснивање црквено-школске општине 

Српски народ који је живео под аустроугарском влашћу, жељан слободе и бољег живота, кренуо је на разне стране света. Први Срби доселише се у Саскачеван, односно у Реџајну, око 1900. године. Били су махом из Баната. Поред Реџајне, живели су и у околним местима као што су Макрејни (између Кенастона и Бладворта), Труакс, Авонли и Клејбенк. Известан део досељеника и остаде у Реџајни, а доста их оде у потрази за послом и бољом климом. Први писани трагови Срба у Саскачевану односе се на рад на верском и националном плану, а то су седнице управних одбора редовних и ванредних скупштина.

Научен искуством живота под туђинском влашћу и знајући да се вера и нација могу сачувати само кроз Цркву, српски народ у Реџајни, 8. јуна 1912. године, одржава прву седницу на којој су присуствовала 44 лица. Тога дана основаше Српску источну православну црквену општину и изабраше ужи одбор од три особе: председник Милић Јовановић, касир (благајник) Стеван Максимовић и перовођа (записничар) Димитрије Костић. Седнице су одржаване по кућама јер нису имали другог простора. Касније, када се повећало чланство, узимали су у закуп неку од постојећих локалних сала. Једна од тих просторија је била зграда које је носила назив Недељна школа, а налазила се на месту потоњег Српског клуба. На седницама, после расправе по тачкама дневног реда, увек се приступало прикупљању добровољних прилога за изградњу будућег светог храма. На крају сваке седнице, одбор и чланови су се договарали о месту и времену одржавања следеће седнице. Записници са тадашњих седница говоре које су напоре људи тога времена улагали да би заживео црквени живот. У то време, српски народ је радио најтеже послове за ниску надницу што није било довољно ни за нормалан свакодневни живот. Поред тога, у то време, на територији Северне Америке још није била основана српска епархија. Али и поред немаштине и других потешкоћа, српски народ успева да прикупи део средстава за изградњу светог храма.

Изградња цркве и служење руских свештеника

У то време, Руска црква имала је свог епископа у Винипегу, Манитоба. Рускога народа тад беше у Реџајни, али знато мање од Срба. Истина је да и они нису имали цркву. Црквено-школска управа заказала је ванредну скупштину за 7. децембар 1915. године, да се посаветују како да се удруже са Русима и саграде заједничку богомољу. За идеју да се црква гради заједно са Русима, тога дана гласало је 29 чланова, па су Руси заказали седницу на којој су пристали на заједништво, али с тим да се црква зове Руско-српска. На то Срби не присташе, него одлучише да сами граде храм Божији. Како рекоше, тако и учинише. Стеван и Сава Ђуришић приложили су плац у источном делу града, у 17. блоку улице Макара, на којој ће се саградити будући храм. Треба напоменути да су и друге породице дале свој допринос овом великом подухвату. Те породице су биле: Инић, Јаковљев, Скерлетов, Максимовић, Кнежевић, Петров, Велемиров, Трифунов, Миланов, Матић, Стојадинов, Ердељан и др. Погодише се са мајстором за изградњу храма у улици Макара за 70 долара. Већ 25. марта 1916. године исплатише му 40 долара, а преосталих 30 долара требало је исплатити 7. августа исте године. Црква је освећена 14. маја 1916. године, а чин освећења је највероватније извршио руски свештеник. Дана 21. маја 1916. године, скупштина чланова донела је одлуку да се пошаље молба Руском конзисторијуму у Њујорку да прими српску цркву у Реџајни под своје окриље, с правом да се она прикључи Српској цркви када буде основана српска епархија на том подручју. Такође је упућена молба руском епископу да се цркви додели свештеник. Понуђена је плата од 15 долара месечно и стан. На овој седници, такође, донесена је одлука да сваки члан цркве има обавезу да даје педесет центи месечно за потребе одржавања новог храма и свештеника.

Време је текло, мењали су се свештеници, председници и управе. Било је и периода када црква није имала свога свештеника, а све је зависило од материјалних средстава којима се располагало. Основни приход за издржавање цркве прикупљани су добровољним прилозима, продајом свећа на полијелеју, од продаје столова и забава. Године 1924. уведен је обавезан парохијал. Тешко је падало српском народу што храм није могао да буде отворен сваке недеље и за празнике. Зато је, 12. јануара 1929. године, сазвана скупштина чланова црквено-школске општине да би се расправила могућност постављања сталног свештеника. Да би се то реализовало, било је неопходно у акцију укључити целу српску популацију у Реџајни. Зато је донесена одлука да се писменим путем контактирају сви Срби у граду са братском молбом да своје обавезе, тј. парохијал, редовно и унапред уплаћују и да у што већем броју долазе на сва богослужења. На седници 3. марта 1929. године, у присуству свештеника о. Јеросима, одлучен је да се овај свештеник прими за сталног пароха.

Оснивање Српског клуба и преношење цркве на нову локацију

Српски клуб у Реџајни основан је 1931. године. Први председник клуба био је Миливој Ристић. Црквене и клупске послове обављао је исти одбор, а сачињавали су га: председник, потпредседник, благајник, два одборника и старешина цркве, што је тада, заправо, био председник црквено-школске управе. Клуб је купио два плаца, удаљена осамнаест блокова од цркве, на 11. авенији (на углу Винипег улице). Из записника од 13. јануара 1933. године види се да је донесена одлука да се ово земљиште освети 15. јануара и да се одмах, 16. јануара, почне са припремама за преношење цркве са Макара улице. За овај посао били су задужени Крста Кнежевић и Милан Скерлетов. Плацеви на које је црква пренесена били су власништво Српског клуба, а одлуком од 25. маја 1933. године, пренесени су у власништво цркве. Крајем 1933. године, купљена је од болнице мала зграда и пренесена на плац поред цркве. Зграда је касније проширена да би могла да се користи као црквена сала. За време од 1933. до 1947. године нема писаних података. Богослужења су била у цркви на дан црквене славе и на веће празнике. Служили су свештеници из сестринских православних цркава. Да је црква у том периоду повремено отварана и да је српски народ кроз све те године одржавао везу са старим крајем сведочи нам посвета на полијелеју из тог времена: „добродушни српски народ југословенском краљу Александру Првом, 1935. године”.

Без сталног свештеника (1949–1983)

Дана 24. септембра 1947. године одржана је ванредна скупштина чланове реџајнске цркве како би се решило питање свештеника. Договорено је да се обрате српском епископу у Либертивил. Резултат сталне преписке са владиком Дионисијем било је довођење свештеника, оца Никанора Палића, већ крајем те године, о чему сведочи записник од 1. јануара 1948. године у ком се види да је седници присуствовао и овај свештеник. Отац Никанор Палић био је парох реџајнски све до 29. маја 1950. године. Оставку, највероватније из здравствених разлога, дао је 11. септембра 1949. године. Одбор је оставку прихватио под условом да остане на парохији док епископ не постави другог свештеника. Контакт са епископом америчко-канадским поново је успостављен. Он обавештава управу у Реџајни да има свештеника за ову колонију. Тако је Реџајна, 29. маја 1950. године, добила свештеника оца Митрофана Кресојевића. Отац Митрофан је на парохији остао две године, а на седници 13. априла 1952. године обавештава скупштину да одлази из Реџајне јер му канадске власти не дозвољавају да остане у Канади. Он тада предлаже да га наследи о. Шевченко који из Југославије долази у Либертивил. Скупштина прихвата овај предлог, с тиме да нови свештеник прво дође у Реџајну да га упознају. Из засписника скупштине од 1. маја 1952. године, види се да је отац Шевченко био у Реџајни, али да скупштина није могла да донесе одлуку о његовом постављењу, јер је од 47 чланова било присутно само 22. Скупштина је одложена за 11. мај 1952. године и тада донесоше одлуку да новог свештеника не могу прихватити јер је породичан човек, па умољавају епископа да им пошаље некога ко је самац. На скупштини 29. јула те године разматрано је писмо приспело од епископа у којем им он предлаже свештеника из Садберија, оца Касерића. Скупштина одговара да свештенику не може давати више од 120 долара месечно, што није довољно за породичног човека.

Црква је и даље без свештеника, па управа покушава на различите начине да реши овај проблем. Разматрана је понуда румунске заједнице од 1. марта 1953. године да пређу заједно са свештеником у српску цркву. Део чланства прихвата ову понуду, под условом да Румуни плаћају свештеника, а да приход од таса припада цркви. На крају, већина прихвата предлог Јоце Велемирова да се црква никоме не дâ, него да се затвори док не добијемо свог свештеника. Јануара 1954. године у Реџајни је приспео јеромонах Сава. Он на парохији остаје све до јуна 1955. године када Црква Свете Тројице у Реџајни престаје да има сталног свештеника. У том периоду спомињу се отац Стојило Станојевић, отац Светозар Шећеров и јеромонах Кирило који врло кратко опслужују парохију реџајнску. Године смутње и раскола унутар Цркве још више су допринеле замирању црквеног живота у најстаријој српској колонији у Канади.

Обнављање црквеног живота

Година 1983. је година поновног обнављања црквеног живота у Реџајни. Тада је епископ источно-амерички и канадски г. Христофор, после посете Ванкуверу, дошао и у Реџајну али староседеоци му нису указали добродошлицу. Првом српском епископу који је дошао у ову, најстарију црквено-школску општину, нису чак дали ни у цркву да уђе. Владика Христофор је служио у румунској цркви, уз саслужење румунског епископа Натанијела (Попа). Поред Румуна, служби су присуствовали само млади Срби чија је жеља била да се отвори српска црква и да се чује њено звоно. Реџајнска црква је у то време припадала тзв. расколу, како су говорили стари чланови, мада у суштини није била ни под чијом јурисдикцијом. Ником од епископа нису полагани рачуни нити је постојала било каква обавеза према епархији. Једина веза са Новограчаничком епархијом за Америку и Канаду успостављана је када је био потребан свештеник за најнеопоходније послове као што су црквена слава и свештенорадње као што су венчања, крштења и сахране. После Свете Литургије, владика Христофор је био гост у ресторану Радоја Милића. Том приликом, епископ је окупљеним младим Србима дао потребне инструкције шта да се даље чини на оживљавању црквеног живота, а уједно им је препоручио оца Никодима Прибојана, пароха винипешког, који би могао повремено да долази и да одслужи Свету Литургију.

Млади Срби, предвођени Радојем Милићем, дадоше се на посао. Прво су одржали седницу у канцеларији Драге Смиљића и изабрали управу на челу са др Вељком Ивановским. На тој седници, стари чланови нису били присутни, јер им, из два разлога, није било стало да црква буде отворена: било је очито да ће да изгубе власт, а нису желели ни да прихвате обавезе према свештенику. О одлуци седнице ипак су били уредно обавештени. Наредну седницу одржаше заједно, и стари и новодошли Срби, уз присуство оца Никодима Прибојана, пароха винипешког. На тој седници староседеоци предадоше младима кључ од цркве. Изабрана су два одбора: за цркву и за клуб. Милићева група преузе вођење цркве, а стари, верујући да црквени живот неће заживети, преузеше клуб. Млади Срби остају упорни у својим намерама. Одржавају седницу за седницом разрађујући планове. Отац Никодим долази с времена на време да одслужи Литургију, а окупљања после молитве користе да се посаветују шта даље да се чини.

Године 1984. тек формирана Епархија канадска добија свог првог епископа г. Георгија. Тај догађај још више ули снагу и веру у младе Србе да ће заживети црквени живот и у овој малој колонији. Зачиње се идеја о довођењу сталног српског свештеника што стари чланови не желе ни да чују: њима је довољно да је црква отворена за храмовну славу, Васкрс и Божић, а то им може обавити и румунски свештеник. Нова група чланова, међутим, инсистира: само српски свештеник. Почињу преписку са епископом и он им обећава свештеника, али им претходно објашњава које су обавезе парохије према свештенику и епархији. На Духове 1985. године, на храмовну славу, епископ Георгије посећује Реџајну. Месеца јуна исте године, приспева у Реџајну српски свештеник, отац Мирко Малиновић.

Црквена општина је тада бројала 25 чланова. Протекао је дуг период без свештеника. Црквени живот је просто замро. Било је потребно све из почетка чинити. Свештеник се одмах дао на посао, основао школу веронауке и српског језика, а затим и фолклорну групу. Доведена је Наталка Пелепенко из Винипега да учи децу првим корацима игре. Храм је био у доста лошем стању. Зуб времена га је нагризао, а материјалних средстава за одржавања је увек недостајало. На ванредној скупштини, 14. јуна 1987. године, донесена је одлука да се утврде темељи цркве што је исте године и учињено. Епископ канадски Георгије обавио је освећење темеља, 8. новембра 1987. године. Већ наредне године чланови цркве размишљају о подизању нове зграде Српског клуба, како би постојећа, поред цркве, служила само за потребе цркве. У новом здању, приземље зграде би служило за потребе клуба, а на спрату би се изградила два стана: један за свештеника, а други за епископску резиденцију. Тим поводом, одржана је ванредна скупштина којој су присуствовали епископ канадски Георгије и председница Савезног кола српских сестара Милка Милуновић. На скупштини је донесена одлука да се тражи одобрење од црквених и државних власти за подизање нове зграде клуба. Градњи се приступило 1989. године, по добијању потребног одобрења. Нова зграда је завршена исте године. Освећење је обавио владика Георгије, 29. октобра 1989. године. И 1990. година је значајна за ову колонију јер је Реџајна била домаћин седме епархијске скупштине и угостила представнике српских цркава из целе Канаде.

Година која ће се такође памтити је 1991. година. Тада је одржана прослава седамдесетпетогодишњице постојања и рада цркве у Реџајни. У дане 3. и 4. августа 1991. године прослављен је овај јубилеј заједно са шест српских епископа из дијаспоре: митрополитом средње-западноамеричким г. Христофором, епископом западно-америчким г. Хризостомом, епископом источно-америчким г. Митрофаном, епископом аустралијско-новозеландским г. Лонгином, епископом британско-скандинавским г. Доситејем и домаћином епископом канадским г. Георгијем. Свечаности су присуствовали верници из скоро свих колонија епархије, већи број свештеника, а за ову прилику гости Реџајне били су престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина. Још пре прославе јавила се идеја о реновирању цркве али превладало је мишљење дела чланства да црква, до прославе, остане онаква каква јесте, а да се после прославе приступи комплетном реновирању. Већ наредне, 1992. године, приступило се генералном реновирању цркве. У току зиме обављено је унутрашње реновирање, од олтара и иконостаса па надаље. Приликом изношења Часног престола, установљено је да у Престо нису положене свете мошти. О томе је извештен епископ. Унутрашњости цркве је враћен првобитни изглед, урађен је епископски трон и уклоњене су клупе које поставише потомци старих Срба по угледу на друге богомоље. У пролеће је настављено са радовима на спољашњости цркве. Постављен је кров од поцинкованог лима, црква је обложена фасадном циглом, постављени су нови прозори, нове степенице и ограда око порте. По завршеним радовима, позван је епископ канадски Георгије да обави освећење реновиране цркве. Уз саслужење протојереја Мирка Малиновића, пароха винипешког јереја Витомира Костића и ђакона Бранка Топаловића, владика је обавио велико освећење храма са троносањем и полагањем моштију светог великомученика Кнеза Лазара.

Као круна обнове најстаријег српског храма у Канади преостало је још само његово живописање. Видевши фрескописану цркву у Хамилтону и упознавши се са фрескописцем Драганом Марунићем који је радио на тој цркви, председник и потпредседник црквено-школске општине Драган Саламић и Радоје Милић позивају нашег уметника да живопише цркву у Реџајни. Овај богоугодни посао Драган Марунић је радио од 17. фебруара до 3. априла 1993. године. Са њим је договорено да уради и иконе за нови иконостас у дуборезу, рад Момчила Милошевића из Прељине код Чачка. Без обзира на мали број чланова црквено-школске општине, у овом временском периоду је урађено доста тога за ову парохију. Храму, најстаријем у Канади, враћена је његова лепота, те створени услови за духовно уздизање општине. Ваља истаћи и име угледног привредника Часлава Гаковића који је био спона између старе и младе генерације и тиме одиграо важну улогу на оживљавању црквеног живота у Реџајни. Увек је учествовао у акцијама прикупљања помоћи браћи и сестрама у новом и старом крају. Његова супруга Марија, која се бавила сликарством и керамиком, израдила је и цркви даровала крстионицу, а црквеној сали је на дар насликала неколико слика. Настаје, међутим, период рата у отаџбини и чланови реџајнске општине одмах реагују на ова дешавања. Црква у Реџајни одазивала се на све вапаје за помоћ. Помоћ се, осим приспелим Србима, редовно упућивала и српском народу у угроженим крајевима.

И унутар Епархије канадске, име реџајнске црквено-школске општине познато је свима управо по помоћи која је пружана свима када је требало. Црква у Реџајни се уписала и за великог добротвора Манастира Светог Преображења Господњег у Милтону. Рад на црквеном и националном пољу ове црквено-школске општине није остао незапажен. О томе сведоче бројне епископске грамате које је овој општини и њеним члановима доделио епископ канадски Георгије. На његов предлог, Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао је Црквено-школску општину Свете Тројице из Реџајне Орденом Светога Саве другог реда. Од 9. до 11. фебруара 2001. године, Реџајна је била по други пут домаћин епархијске скупштине и угостила је преко шездесет представника свих црквено-школских општина у новореновираној црквеној сали.

После дуже болести, парох реџајнски прота Мирко Малиновић упокојио се 4. септембра 2007. године. Под његовим дугогодишњним очинским руководством, српска православна заједница у Реџајни доживела је духовни препород. Његовим одласком из овога живота у наручје Божије настали су нелаки дани за ову парохију. Нови привремени свештеник о. Арсеније Никитовић бива постављен на парохију 1. новембра 2007. године и остаје до 21. јануара 2008. године. Отац Арсеније се трудио да продужи дело свога претходника и духовно уздиже своју паству. Од 1. фебруара 2008. године за пароха реџајнског бива постављен о. Радован Марић. Отац Радован наставља рад својих претходника на окупљању Срба око Цркве кроз разне духовне и културне садржаје. Обновљена је фолклорна група „Зора” која је почела са радом 2008. године, а за учитељицу фолклорне групе постављена је Лидија Спасић. За заштитника и славу фолклорне групе изабран је Свети Димитрије Солунски – Митровдан. При цркви је такође организован и црквени хор који својим анђеоским гласовима украшавају Божје службе и брину се о лепоти и уређености храма. Паралелно са духовним животом парохије редовно се одржавају и дорађују постојећи објекти. Године 2008. промењени су прозори и уграђена нова врата на храму. У 2009. години направљена је помоћна просторија иза црквене сале, а храм је добио ново постоље за паљење свећа. Идуће, 2010. године, промењен је под у црквеној сали. Велику радост доживели су парохијани реџајнски 28. октобра 2010. године када је епископ канадски Георгије на дар овој цркви донео икону са моштима Светог Владике Николаја Жичког. Свечаности уручења иконе са моштима присуствовао је и парох хамилтонски протојереј-ставрофор Лазар Вукојев који је овом приликом произнео богонадахнуту беседу. У власништву црквено-школске општине, од 1. јуна 2012. године, налази се и једна кућа са два стана на улици Винипег.

У 2016. години, на стотој годишњици од оснивања ове парохије, одржана су два значајна догађаја. Поводом обележавања ове значајне годишњице служена је Света Литургија уз трократни опход око храма. Владика Георгије и пет свештеника служили су Свету Литургију. Поред тога, уприличене су посебне свечаности у знак обележавања ове годишњице којој су присуствовали људи из целе Канаде како би учествовали у овом значајном тренутку за цркву, а и за Епархију канадску.

После извесних потреса и криза, Реџајна, најстарија а и најмања српска колонија у Канади, данас се бори да стекне све услове за сталног свештеника. Управни одбор улаже све могуће напоре да црквени живот међу Србима у Реџајни постепено поново хвата корена.