Божићна посланица Његовог Високопреосвештенства Архиепископа торонтског и Митрополита канадског г. др Митрофана

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА
АРХИЕПИСКОПА ТОРОНТСКОГ И МИТРОПОЛИТА КАНАДСКОГ ГОСПОДИНА ДР МИТРОФАНА

„Слава на висини Богу, и на Земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14)

У Христу возљубљена браћо и сестре,

Празник Христовог рођења је чудо које превазилази сваки ум и свако разумевање – празник који обједињује небо и Земљу, видљиво и невидљиво, време и вечност. У њему се остварује древна тајна која је била сакривена од постања света: испуњава се оно што су пророци најављивали и чему се свеколика твар надала – да се Невидљиви јавља у телу, да се Неприступни приближи човеку, да се Бог обуче у људску слабост да би човека обукао у Своју славу. Вечност се сусреће са временом, небо се спушта на земљу, а земља уздиже ка небу.

У празнику Христовог рођења се, драга моја децо духовна, небо и земља целивају јер се у Витлејемској пећини родио Онај који све држи речју силе своје. Бог, који је створио човека по лику својем, постаје човек по љубави својој. Као што вели свети Атанасије Велики: „Бог се оваплотио да бисмо ми постали богови по благодати.” У том светом тренутку отварају се двери вечности и анђели, гледајући чудо неисказане смирености, запеваше прву химну Новога завета: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.”

Од тог часа више ништа није исто. Сила која је творила свет сада почива у повоју детета; Онај који храни све живо сада се храни млеком Мајке; Онај који седи на престолу херувимском сада лежи у јаслама. У томе је дубина божанске љубави: Он, који је богат, постаје сиромашан; онај који је вечан, улази у време; онај који све обухвата, прихвата да буде обухваћен рукама једне мајке. Као што каже свети Григорије Богослов: „Он који је богат постаје сиромашан, јер преузима на Себе сиромаштво моје да бих ја био обогаћен Његовом божанском пунотом.”

У Витлејему, месту хлеба, родио се Онај који је Хлеб Живота. У мрачној пећини земље засијала је светлост која обасјава сваког човека који долази на свет. Овај дан је уистину почетак новога човека јер Бог није послао поруку са неба, већ је сам сишао међу нас, да би нас вратио у заједницу љубави и мира. „И Реч постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову” (Јн. 1, 14). Он долази као дете – беспомоћан, али свемоћан љубављу. Свети Григорије Богослов каже: „Онај који је био без мајке на небу, родио се без оца на земљи.” Тако се јавља чудо спасења – Бог узима тело да би човека обожио, да би оно што је пало било подигнуто, оно што је изгубљено било нађено.

Док свет тада, као и данас, говори о миру, а ратује, Христос доноси мир који није од овога света. Он каже: „Мир вам остављам, мир свој вам дајем; не дајем вам га као што свет даје” (Јн. 14, 27). Тај мир није тишина без немира, већ присуство Бога у срцу човека. Свети Серафим Саровски нас учи: „Стекни дух мира и хиљаде око тебе ће се спасти.” Зато прави Божић не почиње у кући, него у души; не мери се свечарским трпезама, већ топлином срца које прашта, трпи и воли. Христос није дошао у палату, већ у пећину; није обукао злато, већ смирење; није сишао са силом, већ са љубављу. Родио се у сиромаштву да би нас обогатио, у смирењу да би нас узвисио.

„Народ који седи у тами виде светлост велику” (Ис. 9, 2). У тами греха, неправде и страха, засијала је Светлост која се не може угасити. У сваком веку има немира, али у сваком времену Бог шаље светлост која води. Свети Николај Жички рече: „Без Христа и највећа светлост постаје тама, али са Христом и у тами сија светлост.” Ако желимо да та светлост не угасне, треба да чувамо веру и срце као кандило, додајући уље молитве, праштања и љубави.

Свети апостол Павле нас подсећа: „А мир Божији, који превазилази сваки ум, чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу” (Фил. 4, 7). Истински мир почиње онда када престанемо да осуђујемо, када уместо гнева принесемо молитву, а уместо сујетне горчине – разумевање и љубав. Тај мир није усамљен, нити се рађа у самоћи, него у заједници љубави и вере. Христос се није родио сам, већ у сабрању људи и анђела: око Њега су били Пресвета Богородица, Праведни Јосиф, пастири и мудраци – као знамење да се спасење не догађа у изолацији, већ у заједништву. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20). Свака породица која се моли заједно, која благосиља хлеб и дели га са ближњима, постаје мала Црква – нови Витлејем. Свети Јован Златоусти каже: „Нема ничег тако сродног Христу као љубав.” Нека зато Божић у нашим домовима буде дан праштања и помирења, дан када наше срце постаје јасле у којима Христов мир почива.

Божић нас позива да не гледамо у прошлост са жалошћу, нити у будућност са страхом, него у садашњост са вером. Јер Христос је ту. Он је са нама. Он није Бог далеке славе, већ Бог блиске љубави. Када утешимо ожалошћеног, нахранимо гладног, посетимо болесног, када пружимо руку човеку у невољи – Христос се поново рађа у свету. „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мт. 25, 40).

Зато, ако желимо да Га истински прославимо, прославимо Га делима љубави, а не празним речима. Пружимо мир тамо где влада немир, осмех тамо где је туга, светлост тамо где је сенка. Понављам, данас када многи говоре о миру а живе у немиру, када траже љубав, а страхују од ближњег, када се хвале слободом а робују страстима – ми имамо један једини лек, истински лек, имамо Христа, Цара мира и љубави.

Он је Онај који је сјединио небо и Земљу, Бога и човека, да више никада не буду раздвојени. У Њему се помири сва твар, јер је Он постао наш мир, наша светлост и наше примирење. Као што нас учи свети Атанасије Велики: „Бог се оваплотио да би човек постао бог по благодати.” То је смисао и дубина Божића – да човек поново пронађе своје изгубљено достојанство, да постане живи храм Духа Светога, обиталиште љубави која не пролази.

Зато, нека овај свети дан буде почетак нашег унутрашњег препорода. Да се у тишини срца покајемо, очистимо и умиримо, како би у нама могао да се роди Христос – не као пролазан гост, него као вечни домаћин наше душе. Јер где се Он настани, тамо ишчезава страх, умире немир и ниче радост која нема краја.

Нека се зато и у нашим домовима зачује анђеоска песма: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” И нека тo не буде само празнична мелодија, већ нека постане ритам нашег живота – свакодневна молитва и сведочанство да је Бог, заиста, са нама, Емануил. Нека се Његова светлост усели у свако срце, Његов мир у сваку породицу, Његова љубав у сваку душу.

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
В А И С Т И Н У  С Е  Р О Д И!
СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА
2026. ГОДИНА ГОСПОДЊА.

Са очинском љубављу,
ваш молитвеник пред Богом,

АРХИЕПИСКОП ТОРОНТСКИ И
МИТРОПОЛИТ КАНАДСКИ
МИТРОФАН