Црква Светог Саве у Винипегу

Јули 31, 2020 - 12:54 Ажирирано: Август 20, 2025 - 09:08

Црква Светог Саве у Винипегу

Адреса: 580 Talbot Ave, Winnipeg, MB, R2L 0R6

Веб-страница: www.instagram.com/saintsavawinnipeg

Свештеник: јереј Георгије Тубоњић

Број телефона: 431 279 6776

Отац Георгије Тубоњић рођен је 6. маја 1997. године у Инголштату (Њемачка), од родитеља Драга и Зорке, рођене Скопљак. Има двије сестре: Драгану, удату Радмановић, и Дијану, удату Филиповић. У марту 1999. године, као беба, са породицом се досељава у Канаду. Основно образовање стиче у школи „Lester B. Pearson” у Ватерлуу, коју завршава 2010. године, а потом уписује средњу школу „Bluevale Collegiate Institute”, такође у Ватерлуу. Од раног дјетињства одраста у окриљу Цркве Светог Великомученика Георгија у Ватерлуу, гдје активно учествује у литургијском животу и помаже у олтару. Са великом љубављу према Цркви и свештеничком призиву, 2012. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског г. Георгија, уписује Богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Богословију завршава 2017. године, након чега наставља студије на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу, САД, који завршава 2021. године. Исте године, 8. августа, ступа у Свету Тајну брака са Маријаном, рођеном Сврдлин, из Кичинера. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског г. Митрофана, рукоположен је у чин ђакона 24. октобра 2021. године, а у чин свештеника на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2022. године. Благословом надлежног архијереја владике Митрофана, постављен је 1. јуна 2022. године за пароха Цркве Светог Саве у Винипегу, Манитоба, гдје и данас служи. Са супругом Маријаном има двојицу синова – Јована и Гаврила.

Историјат цркве

Почеци

Око педесет српских породица живело је у Винипегу на почетку Првог светског рата – малобројни али подједнако значајни као било која друга етничка пионирска заједница на западу Канаде у то време. Срби у том делу Канаде радили су и на прикупљање средстава за помоћ угроженој матици. Од 1920. године до почетка Другог светског рата, српски имигранти су почели да пристижу из региона бившег Аустријског царства (Мађарска, Босна, Румунија) и Османског царства (Косово, Македонија) у све већем броју, што је полако повећавало број српског становништва Винипега. Следећи велики талас имиграната дошао је после Другог светског рата доласком српских емиграната који су се борили под командом генерала Драгољуба Михаиловића. У тим годинама после Другог светског рата, Срби из Винипега су тражили од руског свештеника да служи у изнајмљеној, старој дрвеној православној цркви у Светом Бонифацију – индијанском и метиском предграђу Винипега. Српска народна одбрана, чије седиште је било у Хамилтону, имала је огранак у Винипегу и то је била једина српска организација у овом граду све до 10. фебруара 1965. године. Тада је, на молбу групе Српкиња – Мире Милоице, Живане Марковић, Марије Теслић, Соке Бањеглав, Софије Дубец, Персиде Чубаревић, Манде Поткоњак, Љубице Радоњић, Мице Радосављевић и Марте Вучинић – основано и регистровано Коло српских сестара. Ове две организације почињу да раде заједно на одржавању српске православне вере, српства и српских обичаја. Организовали су разне седељке, школу за дечицу, забаве, пикнике и разне културно-уметничке програме. Пошто је СНО била искључиво политичка организација, приликом нових емиграната у Винипег долази се до идеје да се оснује нова организација која неће бити политичка и која ће радити под новим чартером и новом управом. Вођени овом идејом, а имајући пред собом стасавање српске колоније у Реџајни под окриљем Српске православне цркве, неколико Срба састаје се, 24. децембра 1967. године у кући г. Ристе Пајића, и доносе одлуку да окупе све Србе града Винипега на један састанак да би се званично регистровали. За кратко време, организован је и тај скуп. У кући Драгутина Адамовића, 31. децембра 1967. године, скупило се петнаестак Срба да оснују православну црквену организацију. Истог дана, основана је Српска православна заједница са неколико правила која су сачињавала и први устав организације. Први одбор СПЗ за 1968. године сачињавали су: Живан Миловановић, Богдан Радоњић, Раде Бијелић, Драгутин Адамовић, Ристо Пајић, Васо Ковачевић, председник Михајло Јовановић и благајник Адам Царевић.

Оснивањем Српске православне заједнице престала је да функционише Српска народна одбрана. На годишњој седници, 3. новембра 1968. године, чланови СПЗ бирају нови одбор за 1969. годину. Први пут се о куповини цркве говорило на годишњој седници чланства СПЗ 9. новембра 1969. године. Већина чланова се залагала за куповину цркве и у ту сврху већ прикупила новац. На истој седници изабран је нови одбор за 1970. годину. Управни одбор СПЗ за 1970. годину почиње да ради заједно са Колом српских сестара на очувању српске вере и обичаја, а заједно организују и светосавски програм. У мају 1970. године, у записнику са седнице СПЗ, говори се да је одржана заједничка седница СПЗ и КСС у сали коју су Срби купили од презвитеријанаца на улици 599 Денисет и која је постала својина СПЗ. Ово је прва зграда коју су Срби у Винипегу купили за задовољавање својих верских обичаја. Вољом Божјом, 12. августа 1970. године, српски народ у Винипегу први пут посећује епископ источно-амерички и канадски др Сава (Вуковић) у пратњи свештеника Владимира Милинковића и протођакона др Недељка Гргуревића. На састанку владике Саве са Србима из Винипега у српском дому, владика их је посаветовао да СПЗ претворе у црквено-школску општину и тако званично постану део Српске православне цркве са седиштем у Београду. Управни одбор СПЗ на седници 19. марта 1972. године доноси одлуку да се Српска православна заједница претвори у црквено-школску општину чији би патрон био Свети Сава. Овој седници присуствовао је парох калгарски о. Богдан Зјалић који је од стране епископа Саве именован за администратора новоформиране винипешке општине. Парохијски лист „Светосавље” основан је 1972. године.

Тих година, 1972. и 1973. године, отац Богдан Зјалић долазио је више пута у Винипег као администратор. Служио је свете службе, учио КСС и управу ЦШО како да славе своје патроне, и заједно са њима чувао од заборава све што је везано са српску православну веру и српске обичаје. Већ 1974. године, на Цвети, владика Сава са оцем Богданом Зјалићем посећује Црквено-школску општину Светог Саве у Винипегу. Том приликом владика поставља за првог винипешког пароха оца Србољуба Јоцковића. Исте године, отац Србољуб организује активну школу за децу да би изучавали веронауку и српски језик. Отац Србољуб отвара и црквени радио у Винипегу. Само годину дана касније, владика Сава долази поново да обиђе новоосновану општину и да њене чланове подржи и поучи на њиховом путу. Отац Србољуб остаје пуне две године на винипешкој парохији да би га у лето 1976. године наследио отац Живорад Гавриловић. У време службовања оца Живорада, ЦШО Светог Саве је увелико напредовала. По први пут, 1977. године, ова црквена општина одржава мултикултурну представу од недељу дана под називом „Мала фолклорама”. Ова традиција настављена је до данашњег дана. У јануару 1978. године купљена је нова зграда од организације „Салвејшен арми” (Војска спаса) на 226 Атлантик авенији. Вредни Срби Винипега прерађују је у црквени објекат под чијем су кровом и сала и стан за свештеника и његову породицу. Кум нове цркве постао је Петар Дамјановић. Зграду купују Срби за $41,000 и неуморно и сложно раде на њеном прерађивању за црквене потребе као и на проширењу сале и дограђивању звоника. Исте године, на скупштини чланова ЦШО 18. фебруара 1978. године, већином гласова је донесена одлука да се стара зграда на Денисет улици, купљена 1969. године, прода. Отац Живорад остаје на челу ове ЦШО све до октобра 1980. године када одлази на место пароха у Виндзор. После кратког времена, у фебруару 1981. године, упражњена парохија Светог Саве у Винипегу добија новог пароха оца Никодима Прибојана. За време службовања оца Никодима од 1981. до 1986. године видно месту у раду црквене општине додељивано је организовању фоклорама. Такође је потребно нагласити да се у то време највише поклањала пажња напретку фоклорне групе „Коло” (основано 1978. године), школи српског језика и веронауке.

Након одласка оца Никодима, на винипешку парохију долази отац Божо Бакајлић и ту остаје до 1988. године. Потом у Цркви Светог Саве служи отац Живорад Суботић (1988–1990). Све до 1992. године парохија није имала сталног свештеника и парохијом је администрирао прота Мирко Малиновић из Реџајне. То је период кризе у овој колонији – број Срба је опао, а финансијска ситуација је била таква да нису у могућности да издржавају свештеника. Са намером да кроз сталну молитву и окупљања, и поред тешке ситуације, учврсти веру међу људима и ојача цркву, епископ канадски г. Георгије на дужност пароха 1992. године поставља оца Витомира Костића.

Садашња црква

Прави период раста и стабилности црквено-школска општина доживљава постављањем младог свештеника Душана Гњатића, 1994. године. За кратко време, црквени живот међу Србима у Винипегу поново оживљава, а на ванредној скупштини чланства, 5. фебруара 1997. године, доноси се одлука о куповини нове цркве. Изабрана је украјинска католичка црква, зидана од 1948. до 1952. године, на авенији 580 Талбот. Оригинални дизајн цркве радио је познати црквени архитекта из Манитобе Филип Рух. На истој седници већ је прикупљан део новца за исплаћивање цркве. Црква и парохијски дом купљени су за $195,000 од чега је $61,000 скупљено на поменутој скупштини. Од братске српске Цркве Свете Тројице у Реџајни позајмљено је $50,000, а на остатак дуга узет је кредит од банке у износу од $75,000. Државни уред за очување споменика такође је дао $20,000 како би могли да реновирају салу испод цркве. Унутрашњост цркве преуређено је за православну употребу. Кум новокупљене цркве постао је Ђуро Ђорђе Србљанин, а за ово кумство везан је и један куриозитет. Кум, наиме, имао је свега дванаест година и вероватно је најмлађи кум у српској цркви у целом свету. Новокупљена црква посвећена је Сабору Срба Светитеља али на папирима се и даље води под Црквено-школском општином Светог Саве. За сада је једина српска православна црква у Манитоби.

Дана 1. маја 1999. године на винипешкој парохији постављен је отац Радован Марић. То је време када у Винипег долази много избеглица из наше отаџбине. За непуне три године, поред очувања верског и културног живота, учињене су не мале промене у животу ове општине. Једна од главних ствари која је учињена јесте враћање кредита банци који је у то време износио $46,000. То је велика сума за винипешку колонију – износи оприлике колико и укупан годишњи буџет ове црквене општине – али за богоугодно дело увек се нађе средстава, па чак и да претекне. Тако је у 2000. години враћен и дуг цркви у Реџајни, а нашло се средстава да се у истој години промени кров на цркви, стар око педесет година. Осим тога, промењено је грејање у црквеној сали под руководством, и о личном трошку, г. Петра Дамјановића. Истовремено, интензивно се ради на очувању и унапређењу духовних садржаја. Вредно је поменути да и даље успешно делује фолклорна група „Грачаница” (раније „Коло”) који данас броји око тридесет чланова. У 2000. години почела је са радом школа српског језика. У Винипегу делују и два фудбалска клуба: ФК Србија и ФК Синови Србије. Активан је хуманитарни одбор за помоћ избеглицама при овој цркви. И наравно, један од стубова цркве и даље је Коло српских сестара – најстарија активна српска организација у Винипегу – у којем је данас око педесет вредних сестара.