Црква Свeтог Симеона Мироточивог у Шербруку
Црква Свeтог Симеона Мироточивог у Шербруку
Адреса: 205 Rue Albert-Dion, Sherbrooke/Deauville, Quebec, J1N 3J8
Веб-страница: www.svetisimeonmirotocivi.com
Свештеник: о. Ђорђе Цимеша
Број телефона: 514 931 6664
Имејл: djcimesa_83@hotmail.com
Протонамесник Ђорђе Цимеша рођен је 23. јула 1983. године у Вуковару, од оца Јовице и мајке Радмиле. Основну школу завршио је у Борову, а Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима 2002. године, као клирик Епархије бачке. 2002. године студије наставља на Православном институту у Београду. Од 2004. године настањен је у Канади, где 2007. године бива примљен у свезу клира Епархје канадске и уписује богословске студије на универзитету у Шербруку. Исте године ступа у брак са Слађаном Лазаревић, са којом има троје деце, сина Лазара и ћерке Анђелу и Катарину. Дана 3. јуна 2007. године, на празник Светих Цара Константина и Царице Јелене, у Манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону, бива рукоположен у чин ђакона, од стране умировљеног епископа канадског г. Георгија, и као такав, постављен је да служи при храму Свете Тројице у Монтреалу. У ђаконском чину остаје до 12. априла 2008. године, када га надлежни епископ Георгије рукополаже у чин свештеника и поставља за пароха у Шербруку и администратора парохије Светог Василија Острошког у Халифаксу. На овој дужности остаје до 15. априла 2009. године, када је декретом Његовог Преосвештенства г. Георгија постављен за пароха при храму Сабора Срба Светитеља у Винипегу. Исто тако, одлуком епископа Георгија, 25. фебруара 2012. године бива постављен за пароха при храму Свете Тројице у Монтреалу. За досадашњи труд у обављању свештеничке службе одликован је правом ношења црвеног појаса, а декретом од фебруара 2012. године и звањем протонамесника.
Историјат
Почеци и оснивање парохије
Шербрук, град удаљен 150 км од Монтреала, дочекао је прве Србе у августу 1993. године. Тог 12. августа 1993. године стигле су породице: Милојка и Росе Пантић, Душана и Невенке Аксић, Миладина и Мирјане Шукић, Момира и Сњежане Пантић као и Златка и Горице Згодић. Ова група емиграната (укупно 22) била је обрадована једним организованим свечаним пријемом Шербружана, а посебно изненађење за све њих био је тренутак када им је добродошлицу пожелео, на чистом српском језику, један постарији господин. Био је то Стеван Живков из суседног Леноксвила, кога је животни пут довео из Ванкувера у овај град давне 1976. године. Досељавање Срба у Шербрук се наставило све интезивније, тако да већ крајем 1993. године српска колонија броји око 100 чланова. Трагичним и немилим дешавањима у нашој отаџбини и у наредним годинама (1994–1997) пристигао је велики број наших људи, али за већину је Шербрук био пролазна станица до Торонта, Хамилтона, Кичинера и других градова Канаде. После овог периода настаје затишје, тако да последњих година у Шербрук стижу само преостали чланови породица које су остале да живе у овом граду. Под утиском свега оног што су преживели пре доласка у далеку Канаду, Срби покушавају да свој живот у новој средини учине што садржајнијим. У том циљу 1995. године оснива се Удружење Срба „Вук Караџић”. У почетку, рад овог удружења заснивао се на организовању прослава српских празника уз српску музику и игру да би временом тај рад постао много разноврснији. Основане су спортске екипе које достојно репрезентују Шербрук у Квебеку као и широм Канаде.
Посебно треба истаћи да од првих дана боравка у овом граду, Срби Шербрука имају веома успешну сарадњу са Србима Монтреала. На њихову иницијативу, у пролеће 1994. године, Срби Шербрука су по први пут у српској православној Цркви Свете Тројице присуствовали Светој Литургији коју је служио прота Крсто Рикић, тадашњи парох монтреалски. Сазнавши да и у Шербруку постоји сиријска православна Црква Светог Јефрема Сирина, у наредном периоду организован је долазак српског свештеника из Монтреала пред веће празнике ради одржавања светих служби у сиријској цркви. Те ретке посете свештеника, као и повремени одласци у српску цркву у Монтреал, временом су постали недовољни за верско-религиозне потребе Срба Шербрука. Захваљујући групи људи и подршци протојереја Живорада Суботића, пароха монтреалског, дошло се на идеју оснивања мисионарске парохије при Цркви Свете Тројице из Монтреала. На оснивачкој скупштини одржаној 26. фебруара 2000. године уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа канадског г. Георгија у присуству око тридесетак парохијана, усвојен је једногласно предлог протојереја Живорада Суботића да парохија носи име Преподобни Симеон Мироточиви. Управни одбор је са пуно елана радио на формирању спискова парохијана, организовању прослава верских празника као и одржавању светих служби по потреби а по могућности, барем једном месечно. Значајну подршку у раду парохије имале су и сестре Српкиње које су изразиле жељу за оснивањем Кола српских сестара што је и уследило на скупштини одржаној 27. јанаура 2001. године, узевши име „Велика Госпојина”. Организоване су прославе: слава парохије и Кола српских сестара као и прослава Светога Саве уз уобичајене рецитације најмлађих. Покренута је акција прикупљања новца за градњу српске православне цркве и у том циљу формиран је Грађевински одбор са задатком да направи елаборат за градњу цркве. Новооснована парохија Шербрука учествовала је и у раду редовних годишњих скупштина Епархије канадске као и Црквено-школске општине Свете Тројице у Монтреалу. Почела је и са радом и школа српског језика за најмлађе као и драмска секција. Организоване су бројне забаве уз учешће познатих личности из наше отаџбине, а од 2003. године постоји и фоклорна група при парохији.
Градња цркве
Поред свих осталих, личних и заједничких животних потреба, Срби Шербрука чврсто су одлучили да изграде храм и српски центар за сопствени духовни мир и задовољење својих религиозно-духовних, културних, националних и друштвених потреба. Почетком 2004. године успостављен је контакт са особама задуженим за продају већ постојећих црквених објеката и очекивао се скори одговор са тачним информацијама о тим црквама. Сакупљање новчаних средства за остварење ове заједничке жеље, куповине једног заједничког места за окупљање, је настављена и била стално присутна али без великих промена наредних неколико година. Исто тако и Грађевински одбор парохије је стално био активан у проналажењу повољне локације.
Крајем 2006. године се коначно указала повољна прилика да се купи имање са једном зградом која је могла одмах да се користи за окупљање и одржавање разних активности а и новчана средства већ сакупљена подмиривала су приближно колико је било потребно. После извесних перипетија са власником-продавцем, уговор је потписан 14. децембра 2006. године. Потписивање уговора у име управе парохије учинили су чланови Управног одбора: потпредседник Неђо Куљић, благајник Младенка Шиндик и члан Грађевинског одбора Петко Матовић. Може се само предпоставити са коликом радошћу су парохијани дочекали и прославили прво Бадње вече у свом новом заједничком дому у Шербруку-Довилу 6. јануара 2007. године. Такође, и даље свете службе и прославе празника могле су сада да се редовније планирају и обављају када год је свештеник протојереј-ставрофор Живорад Суботић био слободан од других обавеза на монтреалској парохији. Исто тако одмах се почело размишљати како сада у постојећим условима изградити храм. Архитекте Здравко и Љубица Тодоровић су се одмах дали на посао и направили идејни пројекат, који је репрезентован на већ првој редовној годишњој скупштини која је одржана 24. фебруара 2007. године. На ову значајну скупштину, са темом доношења одлуке о изградњи храма, дошао је и епископ канадски Георгије да поучи и благослови даље напоре за изградњу храма мале али срцегореће заједнице. На овој скупштини су такође били и чланови управе црквено-школске општине у Монтреалу и својим присуством су охрабрили да ће браћа Срби монтреалске парохије свесрдно помоћи браћу Србе у Шербруку у њиховим напорима да што пре сазидају свој свети храм и српски центар у Шербруку.
После добијеног благослова од стране епископа канадског Георгија и прихваћеног идејног пројекта будућег храма, покренута је поново акција прикупљања прилога за обезбеђење неопходних новчаних средстава за почетак радова. Парохијани су се свесрдно одазивали према својим могућностима а упућени су и апели другим црквама и пархијама широм Канаде. Рад на пројекту је настављен од наших архитекти породице Тодоровић а новчана средства су се постепено акумулирала и вршене су припреме и обезбеђење потребних дозвола за изградњу и понуда за извођење радова. После студиозног прегледа понуда од разних извођача радова, за главног извођача радова прихватио се, на опште задовољство свих, Бранислав Зубац, парохијан из Шербрука. Када су се све околности ускладиле, радови су коначно почели 10. септембра 2008. године и већ 11. октобра 2008. године уприличено је освећење и похрањење повеље у темеље храма. Тога дана Свету Архијеријску Литургију као и обред освећења темеља и полагање повеље обавио је владика Георгије уз саслужење пароха јереја Ђорђа Цимеше, ђакона Стефана Икономовског и многобројних верника из Шербрука, Магога, Гренбија, Монтреала, Отаве и Торонта. Како су радови даље одмицали тако су се организовале, према потреби, и радне акције парохијана на радовима храма да би се што више уштедело новца. Тако су својим добровољним радом и својим новчаним прилозима парохијани у Шербруку и део свога бића уграђивали у свој свети храм. Свету Архијеријску Литургију и обред освећења крстова обавио је 3. октобра 2009. године владика Георгије, уз саслужење пароха протојереја-ставрофора Живорада Суботића и присуство многобројних верника.
Поред редовних богослужења у црквеној дворани без обзира на текуће радове, одржавани су редовно: прослава Светога Саве, Крсна слава храма и заштитника свих парохијана, Врбица, прослава Васкрса, слава Кола српских сестара „Велика Госпојина”, Ђурђевдански уранак, као и културно-забавне вечери, а прилог од истих ишао је у само једном смеру – довршити што пре храм и што лепше украсити га у славу Божију. Увек спремни да дају све од себе, радне екипе парохијана предвођене архитектама Здравком и Љубицом Тодоровићем, главним извођачем радова Браниславом Зубцем и Управним одбором парохије на челу са председником Радмилом Гаговићем, заиста су пожртвовано радиле на реконструкцији зграде и градњи цркве и исто тако и финалном унутрашњем уређењу храма. Сви они су допринели и посебно заслужују похвалу и признање и због изузетног и професионалног рада којим је, затечени објекат на имању, прикладно преуређен у свети храм и српски центар.
Као што се може закључити од почетка првих радова па до освећења храма протекло је пуне две године. За овако бројчано малу и недавно приспелу избегличку колонију Срба настањену у Шербруку, борећи се за насушну потребу да обезбеди личну и породичну егзистенцију у новој средини, ово је заиста велики успех. Такође, треба имати у виду да је ово све постигнуто и остварено без великих позајмица и дугорочних дугова. Свакако да поред великих и малих приложника самих парохијана ове парохије велики допринос је значила и помоћ од парохијана при другим црквама и црквено-школским општинама широм Канаде. Великим доприносом свих који су годинама помагали у самом припремању, опремању и украшавању нове цркве, рано јутро 19. септембра 2010. године биће упамћено по озареним лицима од неизрециве среће и посебне радости јер је тог дана крунисан дугогодишњи напорни рад и остварена жеља, троносањем новоподигнутог храма Преподобног Симеона Мироточивог у Шербруку архијерејском десницом Његовог Преосвештенства епископа канадског Георгија који је призвао Цара Небескога Духа Светога да сиђе и усели се у њега и предао на молитвену употребу верницима у Шербруку. Како је то традиционални и вековни обичај – кумство, као посебна и велика част на дан освештења храма, припало је једном од шербручких неимара Славољубу Марјановићу који је својим несебичним радом и прилозима то самопрегорно заслужио. Епископ канадски Георгије је својом Архијерејском граматом одликовао и 25 најзаслужнијих прегаоца овог Богоугодног дела. Такође је присутна била госпођа Натали Гоген (представник општинe Града Шербрука).
И заиста, Срби који су савили своје ново огњиште овде у Шербруку са изградњом ове цркве и српског центра, моћи ће сада лакше одржати своју веру православну, српски језик и српско културно национално биће пројављивати, стечено од предака које су са собом понели у ново пребивалиште. Да би се и на делу жеља и намера даље остваривала, требало је обезбедити сада и друге услове које је новонастала ситуација захтевала. Пре свега, насушна је потреба једне цркве и парохије, одржавање редовних светих богослужења и стални свештеник. Опет уз помоћ Црквено-школске општине Свете Тројице из Монтреала и пристанком свештеника проте Живорада Суботића, да се прихвати за пароха на шербручкој парохији, од 25. фебруара 2012. године, у новоподигнутом и освећеном храму одржавају се свете службе редовно и задовољавају све потребе једне парохије. Ово остварено дело вишегодишњих напора побожне и родољубиве српске браће и сестара, подизањем још једне православне цркве, у земљи која нас је примила, далеко од наше Отаџбине, српска заједница у Шербруку, у овом свом толико сниваном храму, може сада да обавља Свету Литургију и свете обреде тајне крштења и миропомазања, исповести и покајања, склапања свете тајне брака, да се радује Господу и моли за спасење душа свих Срба било где да су у беломе свету и за све оне који страдају у име наше вере православне и имена српског или су већ у Царству Небеском, као и за све хришћане.
